Svako od nas je jednom bio dete. Kroz romantizovanu priču, deca su glavna u životu odraslih i sve je njima podređeno. Međutim, da li je to baš uvek tako? Ko odlučuje šta će dete obući, šta će jesti, gde će spavati ? Da li neko pita dete? Uglavnom ne.
Kako dete odrasta, ono pribagava različitim načinima da dobije ono što želi a svako dete želi, pre svega, ljubav i pažnju. I kada odraste, to dete u njemu nastavlja da postoji i često odlučuje o jako važnim stvarima, o odgovornosti, karijeri, ljubavi… Da li prepoznajete svoje dete u sebi kao odrasloj osobi?
Naše unutrašnje dete nosimo uvek sa sobom. I kada odrastemo, svoje dete nosimo sa sobom, i ono „proradi” u mnogim okolnostima koje su nam bitne. Kada odlučujemo o karijeri, kada zarađujemo novac, kada biramo partera … ne razmišljamo ko odgovara iz nas. Da li odluku donosimo iz osećaja slobode, pod uticajem porodice, prijatelja i sredine ili iz revolta, besa i inata? A svaka od tih odluka obeležava naš život !
Kada sam odrasla, sa aspekta sebe kao odrasle osobe, moje se detinjstvo činilo idealno. Uživala sam u pažnji, ljubavi, imala sam utisak da mi je sve potaman i da svi ispunjavaju moje želje. Otrežnjenje je nastupilo mnogo kasnije, kada sam diplomirala i počela da radim. Kada sam počela da primećujem svoje reakcije, nezadovoljstvo, reakcije po tipu kratkog spoja, izlive besa koji su bili kratkotrajni ali su mi dizali buru u stomaku pa je počeo da reaguje i moj želudac pojačanim lučenjem kiseline i mučninom. Počela sam da doživljavam brojne situacije nakon kojih sam se osećala neshvaćeno i povređeno. Pri tome, realno, nisam razmišljala kako se oseća druga osoba sa kojom sam u interakciji. Nisam bila zadovoljna odgovorima koje sam dobijala od drugih. Niko mi nije rekao da je život komplikovan ! Kako je to moguće? Kako to da sam bila odličan đak sa Vukovom diplomom, sjajan student itd. a da sam u običnom, svakodnevnom životu nailazila na situacije koje nisam razumela? Tragala sam za odgovorima i stalno doživljavala svoje nove lekcije koje sam tumačila ne kao lekcije nego kao krahove ! I sve se ponavljalo, slične ili iste lekcije, slični ljudi, slične reakcije… mislila sam “dokle ovako?”. A slabo sam učila iz tih iskustava. Stalno sam mislila da nisam imala dovoljno sreće. Kako to da nemam sjajnog partenra, divnu porodicu, decu i uz to sjajnu karijeru ? Gde sam pogrešila ? Šta su drugi znali a ja nisam ? Gde je moja socijalna inteligencija ? Šta je sa mojom emocionalnom inteligencijom? Dokle će se ponavljati slični scenariji, slični partneri, isti modeli ponašanja i iste lekcije ? Stalno su mi se iste misli vrtele po glavi. Rešenje sam tražila spolja. I krivca sam tražila spolja. Ili sam ja bila kriva ili su bili krivi drugi ili su bile krive lose okolnosti !!! Nezadovoljstvo se nagomilavalo a vreme neumitno prolazilo. Obilazila sam astrologe, tražila odgovore u karmi, u položajima planeta i sl. A kada radite horoskop, stalno su neke planete u lošim aspektima, i nikako da sve bude idealno i “da se reši”. Koliko sam po pitanju učenja bila proaktivna toliko sam se u privatnim relacijama saplitala, padala, dizala se i očajavala.
I tako je prošlo jako puno vremena dok nisam ušla u lični razvoj i počela da učim nešto što mi niko do tada nije rekao. Niko mi nije rekao tako bitne stvari ni u školi ni na fakultetu ni kod kuće. Možda je neko iz mog okruženja bio prirodno mudar ili rastao u drugačijim okolnostima pa je znao ono što ja nisam. Ili je imao dobru intuiciju, stariju sestru ili brata, mudre roditelje koji su imali životnog iskustva a on bio dovoljno mudar da ih sasluša ? Moj otac je govorio puno iz svog ličnog iskustva ali ja nisam želela ni da ga slušam ni da ga čujem. “Pokačila” sam i popamtila samo neke stvari koje nisu baš bile najkorisnije ikada.
I nakon godina traganja, konačno sam našla sebe. Kroz lični razvoj. I uspela da razumem i sebe Iidruge i roditelje i decu, i ljubav, i nagle reakcije i povlačenje i prekor i patnju.
Kako sam spoznala sebe ? Kada sam okrila da moje unutrašnje dete govori iz mene, blokira me a u isto vreme pati jer želi samo najbolje za mene i za sve ljude oko mene. Moje buntovno dete je bilo besno, htelo da se dokazuje i da bude u pravu ! Moje poslušno dete je primerno učilo i dobro jelo, dobro se vladalo i bilo poslušno jer “tako treba”. A moje slobodno dete nije postojalo do tada ! A sva ta moja deca tražila su ljubav i pažnju, tražila su da budu voljena, prihvaćena i pre svega da budu isceljena da bih ja bila celovita i da bih bila ono ko sada jesam.
I onda, kada sam se ja posložila, složilo se i sve ostalo. Sve je bilo i jasno i jednostavno kad sam sebe pogledala iskreno, ogolila sebe, bila spremna da padnem i ustanem. I kada sam naučila naajvažnije – svi problem/izazovi leže u meni. I sva rešenja za njih, takođe, su u meni !